Заштитнице Лавова града

Last updated on јануар 25, 2025

О лвивској иконографској школи

Храброст, верност, власт и племство. Лавови су одувек оприсутњивали речене појмове пробијајући се у виду украса и симбола у свету уметности, литературе и архитектуре. Још од раскошних примерака који се уздижу понад масивних врата древне Микене, преко мирних и будних чувара од камена на улазу у Хатушу, те фараонових мезимаца испред храма у Солебу (Нубија), они мотре и чувају мир оних који пребивају унутар зидина тих сада заборављених градова. Традиција је настављена у средњем веку. Византијски двојац, довучен из блештавог Цариграда, краси плато испред Цркве Светога Марка у Венецији, апостола чије јеванђеље неретко прати фигура лава. Оно, одиста, са њоме и почиње. Лав риче у пустињи, а Јован неуморно проповеда покајање, громко најављујући долазак Спаситеља (Мк 1, 1-8). Тај спаситељ, помазаник, изабран је од царскога рода, потомак Давида, чије се племе множи и уздиже у знаку лава (I Мој 49, 9-10). Лавови су доиста живели у том крају, у валовитим брдима око Јордана. За њих су знали древни Грци и остали медитерански народи, попут Римљана који су их ловили ради циркуских игара, и асирских владара који у махнитим налетима из својих двоколица на њих избацивали смртоносне стреле. Но, лик животиње надживео је њену физичку појавност. Истребљен на Блискоме Истоку, наставио је да живи у земљама чији су га народи знали само по чувењу, на штитовима витезова и грбовима европских дворова попут оних Енглеске, Фландрије и Финске. Ипак, један је град одлучио да се њиме огрне, не напросто у виду симбола; узидао га је у сопствено име. Лвив, на западу Украјине, корачао је под тим именом кроз историју. Различити народи и царства својатали су га, не одричући се тога преимућства. Тек недавно, добио је нове заштитнике. Неочекивано, на врху кичице, у тишини срца и атељеа, у неопозивој нади и дубокој религиозној посвећености.

Док њихова земља проживљава стихове Јаковљеве посланице (4, 1-10), а читав свет живи стварност посланице Јудине, група жена ствара дела од непроцењиве вредности. Реч је о иконама које потичу из гркокатоличке заједнице у Лвиву. Гркокатолици су људи православне вере и православног обреда који за врховног поглавара признају римског папу. Те се заједнице формирају од XVII века на овамо, у пограничним зонама између источног и западног света. Западна краљевства и царства, као што је хабзбуршко и пољско, нису успевала да у потпуности промене унутарњи свет верника чије су земље припојила својој круни. Стога су се задовољила прихватањем спољашње црквене структуре. Град Лвив је припадао таквом једном појасу и био део комонвелта око пет стотина година, да би у јеку Октобарске револуције припао Совјетима. Дугих седам деценија гркокатоличка заједница живела је животом катакомбних хришћана, вођена руком храброг и свесрдног митрополита Андреја Шептицког, све док под Горбачовим нису поникли први знаци слободе. Са њима, помаљају се први зраци лвивске сакралне уметности, и одонда она се развијала. Разбуктала се, управо сада, у јеку рушилаштва и лудилу новога рата.

Прво што примећујемо код лвивских икона јесте измењена перспектива. Посматрач се неретко ставља у готово нестваран свет, колаж исцепканих сцена и историјски подвојених догађаја, али догађаја који чине једну целину. Радови Љубе Јатскив пружају најбољи пример таквога приступа. Стварање света и Христово рођење комплексна су визуелна казивања која само богословски поткован човек може у потпуности да разуме. Уколико пред платно стане незнанац, његов ће се поглед расплинути по том интрикантном и детиње дојмљивом свету, чудесно ухваћен снагом невидљиве целине.

Са сложеношћу и поигравањем сценографијом међутим, новинама није крај. Перспектива није измењена само геометријски, већ и интелектуално, филозофски. Ванредан пример другачијег сагледавања јесу Благовести Иванке Демчук. Држећи у подсвести добро познату сцену, када се нађемо пред тим новонасталим делом, бивамо намах збуњени. Читав амбијент одиграва се у минималистичком окружењу, лишеном сакралних симбола, у ком нема назнака метафизичког света. Нема амбијента храма, завеса и балдахина који га оличују, нема јасних назнака Писма или ореола око фигура светих. Чак изостаје и представа Светога Духа у виду светлосног снопа или голуба. Анђео тамо нема крила, што га чини посве људским. Али више од тога, његови су унутарњи оквири измењени. Уместо да навре у собу са силом и самопоуздањем Божијег гласника, он бојажљиво извирује иза ивице зида; није смогао снаге да упери поглед у Марију. С друге стране, Марија, која дотада сабрано седи и чита, прожета стоичком мирноћом одлучно управља своје лице к њему. Лице у исто време чисто и светачко, колико и природно и модерно, лице девојке нашега доба.

Игра светлости и сенке одувек је била изазов уметника. Као таква, она постоји и у традицији иконе. Нимало изненађујуће, у лвивској школи она поприма другачије примесе. Светлост није више божанско својство оличено у виду зрака који се разливају из правца Христове фигуре, понекад око фигура светих. Она се сада не постиже уз помоћ боја, које су неретко оскудне. Она напросто постоји као аспект композиције, неретко се ограничавајући на један њен део, том приликом носећи са собом симболику. Поклоњење мудраца Кристине Квик загонетно је у погледу профилизације ликова колико у констрасту светлости и таме. Мудраци, стамене и моћне фигуре, долазе слева, из правца светлости, и поклањају се Богородици која седи у тами. Она је цела одевена у црвено; столица на којој седи једва се назире и исте је боје. Рукама закриљује диск у којем живи Христос, али не новорођенче, већ одрастао човек који благосиља. На њеном лицу је туга, његово се не да разазнати. Као и у претходном случају, у питању је замена теза. Мудраци се поклањају Христу који пребива под велом тајне. Он је непознат свима, па и мудрацима. У тајни пребива и мајка, којој је пак познато извориште њенога сина, али и његова кончина. Смирна принета рукама мудраца подсећа на дане патње, који предстоје.

Јаснији је и симболички дојмљивији приступ Иванке Демчук. Суђење Исусу такође је поларизовано контрастом светлости и таме. Овога пута дилеме нема. Христос стоји пред Пилатом на светломе подијуму, достојанствен у своме пурпуру и изнад масе која остаје у тами.

Уколико је сликарство Љубе Јатскив најживописније, а оно Иванке Демчук најмисаоније, онда се уметност Катерине Шадрине може назвати најдраматичнијом. Драма се постиже најпре бојом. На већини радова лвивске школе она је сведена на своје основне облике, те на светлост и сенку. Код Катерине ми налазимо читаву палету, мада преовлађују тешке, тамне и хладне нијансе, тонови који погодоју снази и дубини догађаја. А ови су превасходно драматични. Петрово кајање представљено је у концентричним круговима. Око главе човека који плаче и скрива своје лице од бола јасно блиста ореол, симбол светости којег не налазимо око људи који плачу приликом скидања Исуса са крста. Хуманизам обеју сцена оличен је у живим и одсечним покретима, као и у прозрачном и ослобађајуће лаком подрхтавању драперија.

Најзад, преглед лвивске уметности не би био потпун без погледа на амбијент и фигуру. Окружење је већином минималистичко, али не без детаља који указују на богат и слојевит унутарњи свет. У позадини неретко извиру украси, биљке и планете. Они углавном задржавају симболику какву носе и у византијској икони, с том разликом што се у лвивском сликарству користе слободније и са више маште. Фигура такође остаје у византијском домену. Издужена је, и с оном примесом мирноће и туге која упућује на аскезу. У осебујној синтези наслеђа и свежине, она се приближава нашем свету, постаје огледало нас самих.

На послетку, где сврстати лвивску уметност? Она неумитно припада византијском циклусу. Он јој је основа како визуелно, тако и филозофски. Одступања, међутим, није тешко приметити. Уметнице су на платно пренеле искуство и љубав према правцима с почетка претходнога века. Симболизам, бечка сецесија, арт нуво и арт деко оставили су трага на њиховим платнима, као и апстракција келтске уметности и фигуративна монументалност романике. Преплет стилова свакако је уникатан, као и специфичност услова у којима је школа потекла. Чињеница да се развила у сенци рата и да су је произнеле жене није без значаја, као ни чињеница да је пребродила банално понављање византијских образаца и одолела таласу десакралишућег модернизма. Један други елемент, пак, није лако уочљив. То је стога што уопште и није присутан. Представе светих, наиме, изузетно су ретке. Готово сви радови приказују нам Господа, и то најчешће контекстуално, обрадивши неку сцену из његовог живота. Лвивска уметност је, дакле, библијска.

Постоји једна хришћанска уметност која је чисто библијска. Развијена пре осамнаест векова. То је уметност катакомби. У тим примрачним и загонетним ходницима засијале су слике из Христовог живота; једноставне, симболичне, апстрактне, са честим освртима на литургију. Управо је сродност лвивског сликарства са ранохришћанском уметношћу највећа, колика је и сродност модерног света са светом Римскога Царства што се урушава. Само, овога пута неће нас избавити неки нови Константин. Као мудре девојке из Матејевог јеванђеља (25, 1-13), као и посвећене девојке из Лвива, са лампом или са кичицом, будни и обасјаног ума, чекамо Господа са небеса.