Плач на крову света

Last updated on октобар 19, 2024

О лику и делу Григорија од Нарека

„Опомени се муке моје и јада мојега, пелена и жучи.“ Плач Јеремијин (3:19)

Година је 586. пре Христа. Ратови за ослобођење су окончани. Са њима, окончане су и илузије јеврејског народа да ће се измаћи испод тешке руке вавилонских власти. Јерусалим је у пламену. Понад разореног града са димим се извија и плач. Они који су одведени у ропство, туговаће за отаџбином. Они који су у њој остали, нарицаће за тековинама својих очева, којих више нема. Од свих тих плачева, један ће пак надживети историју. Оденут у сеновита надања и набујао у својој горчини, притиснуће он срца јеврејског народа и сместити се, попут кишнога облака, на пророчке странице Писма. До доласка утехе, проћи ће векови.

Књижевна форма плача (ламента) над градом није била новина на Блискоме Истоку. Јеремија је своје изливање засновао на познатим тужбалицама, плачевима над рушевинама Ура и Урука, Нипура и Еридуа. Моћни вавилонски центри у одређеним им тренуцима пролазили су као и Јерусалим, с тим што није било пророка који би их опевао. Није било онога ко би им наговестио наду. А та нада, која се испрва односила на град и на народ као целину, временом се пренела на спасење појединца, и чување Божијега Завета на лични однос са Христом. Најбољи вид те транзиције, која је толико очита у средњем веку, јесте један други плач, настао услед пустошења не града него душе, паљевине не ватром него грехом. Лелек који се уздиже у висовима Кавказа…

Кавказ… Место спасења и зачетка новога човечанства (Пост 8:4), али и спомен почетка једног новог лутања. Јер, први грех у који су људи упали након што су се искрцали на његове висове, било је да су заборавили Бога. Заборавили су све шта је учинио за њих. Од четвртога века на овамо, и то се променило. Својеглави и изоловани народи који су настањивали та небопарна подручја, погнули су своје поносите вратове и отворили срца ветровима хришћанства. У исто време они доносе Свету Нину у Грузију и Светога Григорија Просветитеља у Јерменију; на рад овога потоњег надовезаће се наша прича. Напори овог сасанидског поданика, поклоника Заратустре, који је избављење пронашао у Христу и пожелео да га подели са народом који није био његов, а који је заволео свом силином жара нове љубави, уродили су у виду обраћења краља Тиридата III, који је до тада следовао својим претходницима прогонећи хришћане. Јерменија је тако постала прва земља која је хришћанство уздигла као државну религију, и уједно се отворила према остатку хришћанске васељене. Већ остарео, Григорије се повукао из службе препустивши трон своме сину, и своју осаму прекратио само у његовом одсуству, док је овај бранио Христово синовство у Никеји. Убрзо након тога, Григорије је преминуо. Његови потомци напасаће заједнице тих новообраћених горштака, и та је несвакидашњост управо одлика јерменске цркве. Епископи су се женили и својим синовима остављали чин и са њиме паству на чување. Син једног таквог епископа добио је име по великом просветитељу по рођењу, а својим радом у књижевности задобио љубав будућих поколења. Реч је о Књизи Плача. О лету духа и смирењу срца. Реч је о Григорију од Нарека.

Григорије је рођен средином десетога века, у краљевству Васпуракан. Ово је било смештено око језера Ван у садашњој Турској, и досегло висок ниво просвећености. Сам Григорије био је у сродству са владајућом породицом. Рано је остао без мајке. Отац удовац, посветио се Цркви и постао епископ. Његове симпатије, стварне или умишљене, према византијском (халкидонском) богословљу, међутим, довешће до његове осуде и одбачености. Одсутна мајка и одбачен отац. Тај ће трагични сплет оставити дубоког трага на Григоријевој души, али и у његовом делу, и одразиће се, донекле парадоксално, у одсуству сваке персоналности. Његов дух, префињен, лиричан и мисаон, рано се окренуо самоћи и свој пут пронашао у тишини манастира Нарекванк, духовног центра на обали језера Ван. У том ће прибежишту примити и чин, и једнога дана преузети старатељство над манастирском школом. Ту ће настати његова дела. Ту ће се извити и плач у дан када се представио Господу, у освит другога миленијума.

Књига Плача централно је Григоријево дело. Писано је у форми монолога, и подељено у 95 поглавља, која су редом насловљена са „Речи мојега срца Богу“. Одиста, целокупно дело је једна велика исповест, орфејска и медитативна, исповест човека који тежи савршенству, али непрестано пред собом наилази на поноре сопствене душе, које не може да премости и из којих не може да изађе. Само Божија милост може спасти човека, и он се њој нада, уздајући се у њена похођења која се већ збивају у тајанственим осијавањима. Бог, који није библијски присан и опипљиво присутан као у чувеном Канону Андреја Критског, никада није далек и хладно оличен у окамењеним фразама; он чује, види и додирује, не напуштајући неприступна подручја оностраног пространства.

Књига Плача није толико монолог Григоријев, колико је монолог човечији. Нема ту личне историје, нема августиновских излива који откривају конкретне падове и конкретан грех. Сам грех је апстрактан, и више је везан за удаљеност од Бога него за страсти. Стихови изнети у молитвеном тону настали су под примесом доктринарних спекулација, и неретко подвлаче јасну веру у Свету Тројицу. Узети појединачно, намах делују млаки и генерични – осећај који изостаје када се ређају један за другим. Неухватљива индивидуалност развејава сваки наговештај монотоније, и ухо се у тим срицањима не умара, баш као ни у равномерним налетима морских валова. Они (стихови) протичу као дани суживота са Богом, наоко исти, а толико испуњени, толико јединствени и непоновљиво своји.

Стихотворења Књиге Плача нису једино Григоријево дело. Иза себе он је оставио тумачење Песме над песмама и Књиге о Јову, што не треба да изненађује. Духовна блискост ова два старозаветна списа са његовом монументалном поемом очита је како у темама, тако и у приступу. Дефетистичка филозофија Јова и страствена мелодичност Песме над песмама огледају се у њеним редовима, али и у Григоријевом корпусу уопште, где се мисао сусреће са мистиком, а осећајност се разлива уз звуке лире, хармонично и разговетно, пропраћена иманентном прибраношћу, која усмерава. Баланс је очит, али и снага, те она ретка синтеза поезије и књижевности, где се песмом приповеда, а мислима пева.

Григорије је за живота сумњичен за хетеродоксију, као и његов отац. Али никакве оптужбе нису укаљале његов углед како за живота, тако и у сећањима будућих поколења. Његово дело, штавише, доживело је још чуднију судбину. Судбину обратну од Плача Јеремијиног. Писано из крајње индивидуалне перспективе као покајни лични монолог, или пак монолог човека појединца, постало је основом побожности јерменског народа. Постало је једна врста завета, плач народа пред Богом, обраћање које уздахе читаве заједнице стапа у једно.

Григоријеви сународници проширили су његово дело на Запад, и оно је штампано најпре у Француској у XVIII веку. Отада је превођено и издавано, проучавано од људи од пера, читано по скуповима, рецитовано над болесницима, држано одмах до Библије у земљи у којој је потекло, учестало спомињано у временима кризе. Једна таква криза пак, са почетка прошлога столећа, опустела је крај око језера Ван, као и манастир у коме је свети живео. Урушила је споменике, раселила људе, али није надјачала реч. Јер, реч се преноси када се и не пише, говори и онда када ћути. Реч је постала и међу нама остала, док су царства пропала, знања овештала, а рапсодије паганских богова утихнуле, ишчилеле у ветру. Она ће поново доћи међу нас, јер ради нас је изречена, и за њу ми смо створени.